Zašto je reakcija na reč bila glasnija od reakcije na stanje?
Na predavanju studentima Fakulteta političkih nauka u Podgorici, 21. oktobra, evropska komesarka za proširenje Marta Kos odgovorila je studentu koji je tražio da EU „pogura vlast u razvoju pravosuđa“. Kos je kazala da je potrebno da građani kažu političarima na vlasti šta da urade: „Oni slušaju vas, ali moram da kažem: nekad se osećam kao čobanica koja pazi na sve što se dešava u stadu…“. Ona je zahvalila što joj daju toliko moći da može da „pogura vlast“, i dodala da se „prava transformacija dešava samo kad je ljudi osete“. Usledile su kolumne, saopštenja i objave, sa zahtevom za izvinjenjem. Ono što je u istom predavanju rekla, da „niko ne može biti manje vredan“, u tim reakcijama se ne navodi.
Pitanje nije da li je metafora srećno izabrana. Pitanje je šta reakcije na nju otkrivaju. A otkrivaju da dijagnozu niko ne spori. Jedna kolumna ironično predlaže šta je komesarka „mogla“ reći: da u gorama koje „ne trpe regule“ postoji „istorijski nasleđen, takoreći endemski, problem“ sa poglavljima 23 i 24. Dijagnoza se, dakle, prihvata. Sporna je samo slika. Sociolog Stenli Koen (Stanley Cohen) to naziva implikatornim poricanjem: činjenice se priznaju, a poriče se obaveza koja iz njih sledi. Stanja koja su „endemska, raširena i navodno nerešiva“, piše Koen, sama po sebi više nisu vest (States of Denial, 2001, str. 172). Vest postaje onaj ko ih imenuje.
Dijagnoza, pritom, nije komesarkina. Evropska komisija je još 2018. utvrdila „jasne elemente zarobljene države“ na Zapadnom Balkanu. GRECO je 2022. upozorio na percepciju da je korupcija u policiji široko rasprostranjena, a prema anketama OEBS-a 84% građana je 2021. verovalo da su policajci u većoj ili manjoj meri uključeni u korupciju. Nijedan od tekstova koje sam analizirao ne pominje nijedan od tih nalaza.
Kako to izgleda u praksi, pisao sam ranije na ovim stranicama. Planirali smo da stepen reciklaže 2020. bude do 80%, a posljednji podatak bio je 4,5%. Novi cilj, 25%, trebalo je postići „novim planom“. Crnogorski pravni poredak činilo je 47.404 propisa, od kojih se neki „moraju, a ne mogu slediti“. Napisao sam tada: „Ako su merila određena fotokopiranjem zakonskih tekstova, onda smo u dobroj meri već ispunili zahteve“. Vrednosti smo pretvorili u imenice, u mrtva slova na papiru. Ni dobri zakoni nisu izuzetak. Zakon o istopolnom partnerstvu teško bi bio usvojen bez snažnog međunarodnog pritiska (Kojičić, 2022, str. 21), a dugo posle usvajanja ostao je bez podzakonskih akata.
Najteži primer su Pljevlja. Svetska zdravstvena organizacija je sa Institutom za javno zdravlje, izračunala da se u Pljevljima 22,2% smrti od prirodnih uzroka pripisuje zagađenom vazduhu: oko 90 prevremenih smrti godišnje, životni vek kraći za 30,2 meseca, a 34% bronhitisa kod dece pripisuje se zagađenju (Krzyzanowski, 2016). Studija je objavljena 2016, ali počiva na podacima iz 2010-2012. Bolesti koje se pripisuju zagađenom vazduhu odnose 10,9% ukupne zdravstvene potrošnje Crne Gore (Panteli i Delipalla, 2022). Novije procene o smrtnosti nema. Institut je 2022. odgovorio: „Pored istraživanja iz 2015/2016. godine Institut nije publikovao procene uticaja zagađenog vazduha na zdravlje“. Država, dakle, o tome koliko ljudi u Pljevljima umire od vazduha zna samo ono što je izmereno pre četrnaest godina. U međuvremenu, prema podacima same države, Pljevlja su od 2010. do 2024. svake godine imala između 64 i 217 dana prekoračenja, uz dozvoljenih 35. Ni jedne godine granica nije poštovana. U decembru 2025, u danima koje je predsednik Opštine nazvao najozbiljnijom ekološkom krizom otkako se vazduh meri, u bolnicu su primana odojčad stara petnaest dana, oko polovina dece na odeljenju bila je na kiseoniku, a merna stanica bila je na servisu. Posebni zakon za Pljevlja iz 2025. propisao je rokove. Istekli su, a kancelarija koju je zakon predvideo u junu još nije bila osnovana. Već u prvoj polovini ove godine bilo je 45 dana prekoračenja, a 9. septembra izmereno je 468 µg/m³ PM10, više od devet puta iznad granice. Umesto hitnih mera, stigla su upozorenja da se ne izlazi napolje.
Zbog toga izvinjenja nije bilo. Ni zahteva za njim.
Herbert Hart, jedan od najuticajnijih pravnih filozofa 20. veka, upotrebio je istu sliku. Društvo u kojem pravila prihvataju samo funkcioneri, a građani ih tek pasivno slušaju, moglo bi biti „žalosno nalik ovcama; ovce bi mogle završiti u klanici“ (The Concept of Law, 1961, str. 114). Hart teret, pritom, ne stavlja na građane. Od njih traži samo da pravila poštuju, „iz bilo kog motiva“, dok funkcioneri moraju da ih prihvate kao zajedničke standarde službenog ponašanja (str. 113). Teza o narodu koji „ne trpi regule“ promašuje adresu. Odlučujući uslov vladavine prava nalazi se kod vlasti.
Upravo tu je komesarkina druga rečenica. Švedski sociolog prava Hokan Hajden (Håkan Hydén) pravilo formuliše jednostavno: zakon ne može imati trajan učinak ako ne odgovara normama koje već postoje u društvu, jer „pravo dolazi odozgo, a norme rastu odozdo“ (2008, str. 153). Kos kaže isto: ima mnogo moći, ali se prava promena dešava tek kad je osete ljudi. Njena slika ne opisuje građane kakvi treba da budu, nego stanje iz kojeg treba da izađu. Student koji javno pita komesarku radi upravo ono što stado ne može.
Hajden norme jedne zemlje vidi i kao ogledalo: ako se društvo u ogledalu međunarodnih standarda ne prepozna, njegove norme ne odražavaju njihov sadržaj (str. 153). Reakcije na metaforu su odbijanje da se pogledamo u ogledalo. A kada se nepoštovanje pravila proglasi „istorijski nasleđenim“, za njega niko nije odgovoran. Hana Arent (Hannah Arendt) takvu vladavinu naziva „vladavinom Niko“, najtiranskijom od svih, jer nema više nikoga ko bi se mogao pitati da odgovara (On Violence, 1970, str. 38–39).
Harold Lasvel je političku moć merio sposobnošću da se u zajednici proizvedu nameravani efekti. Po toj meri, kako pokazuju i istraživanja stabilokratije, problem nikad nije bio višak evropskog nadzora, nego višak tolerancije. Ko u reči „stado“ vidi uvredu za narod, previđa da izjava promenu vezuje za ljude, a nadzor za vlast.
Sankcije, po Hartu, i postoje kao garancija da oni koji pravila dobrovoljno poštuju ne budu žrtvovani onima koji ih ne poštuju (Hart, 1961, str. 193). U Pljevljima su žrtvovani upravo oni.
Zašto je onda reakcija na reč bila glasnija od reakcije na stanje? Odgovor daje Arent: bes ne izazivaju društveni uslovi koji izgledaju nepromenljivo, nego oni za koje postoji razlog da se sumnja da bi se mogli promeniti, a ne menjaju se (On Violence, str. 63). Stanje proglašeno „endemskim“ zato nikoga ne razbesni. Razbesni reč koja ga imenuje.
Autor Jovan Kojičić profesor prava, DAAD Alumni i rukovodilac pravne klinike MP Logo Vox za Vijesti.me
